Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić


Di­gi­tal­na teh­no­lo­gi­ja u va­lo­vi­ma agre­siv­no na­pre­du­je u svim prav­ci­ma. Pra­ti nas u pro­sto­ru i vre­me­nu, svi su iz­gle­di „od ko­li­jev­ke pa do gro­ba“. Otva­ra nam vra­ta ku­će, ure­đu­je na­še slo­bod­no vri­je­me, kon­tro­li­še na­še po­slo­ve, pro­gra­mi­ra na­še po­na­ša­nje, mi­je­nja na­še kon­ven­ci­je, tra­ži nam „pri­ja­te­lje“, kao pa­uk lo­vi nas u svo­je mre­že... Mo­bil­ni te­le­fo­ni po­sta­li su pa­met­ni - mi­ni kom­pju­te­ri što dje­cu i omla­di­nu „uba­cu­je“ u vir­tu­el­nu stvar­nost pa no­va pe­da­go­gi­ja mo­ra nas edu­ko­va­ti ka­ko da ih smje­sti­mo u re­al­nost. Da li su na po­mo­lu no­ve re­vi­zi­je u vi­du di­gi-pe­da­go­gi­je i di­gi-di­dak­ti­ke? Gdje se u sve­mu to­me na­la­zi ško­la tj. na­stav­ni­ci i uče­ni­ci i ona tre­ća stra­na tro­u­gla, ro­di­te­lji? Uče­ni­ci ima­ju u dže­pu „Ala­di­no­vu lam­pu“ pa na­stav­ni­ci i ro­di­te­lji mo­ra­ju da ih po­tra­že na ne­kom „le­te­ćem te­pi­hu“ sa­me ili u ne­kom dru­štvan­ce­tu, od­no­sno me­đu „pri­ja­te­lji­ma“. To tra­že­nje ni­je baš jed­no­stav­no, jer ih pr­vo tre­ba „pri­ze­mlji­ti“ pa ih su­o­či­ti sa re­al­no­šću. Struč­nja­ci već upo­zo­ra­va­ju na ovaj pro­blem mo­žda­ne „usmje­re­no­sti“ pro­sto re­če­no, za­po­sjed­nu­to­sti! Go­to­vo sva­ki sta­nov­nik pla­ne­te je jed­na po­tro­šač­ka je­di­ni­ca ne­ko­li­ko mul­ti­na­ci­o­nal­nih kom­pa­ni­ja. Sva­ko­dnev­no je pra­ćen po­zi­vi­ma: „ku­puj­te, ku­puj­te, no­vi, pa­met­ni!... Dok bu­de­mo ku­po­va­li „no­vu pa­met“ mo­že­mo iz­gu­bi­ti ovu svo­ju. Mo­že li ško­la ovu vje­štač­ku pa­met is­ko­ri­sti­ti za na­stav­ne svr­he?
Na kra­ju ovog po­lu­go­di­šta, kao i uvi­jek, ču­ju se pi­ta­nja: Za­što ve­ći­na dje­ce ne­će da uči? Za­što im je ško­la ne­in­te­re­sant­na ili, čak od­boj­na? U „neo­svi­je­tlje­nom“ pro­sto­ru na­stav­nik - uče­nik plju­šte „ra­fa­li“ ni­žih oci­je­na (i sla­bih) po­put svi­je­tle­ćih me­ta­ka ko­ji u mra­ku tra­že me­tu. Ovo po­re­đe­nje se sa­mo na­me­će, jer ne­ma od­go­vo­ra za­što je to ta­ko. Od­go­vo­ri pe­da­go­ško-psi­ho­lo­ške na­u­ke i is­tra­ži­vač­ke prak­se uglav­nom su se svo­di­li na ana­li­ze: mo­ti­va­ci­je, dru­štve­nih (po­ro­dič­nih) uslo­va, ko­mu­ni­ka­ci­je na­stav­nik – uče­nik, or­ga­ni­za­ci­je na­sta­ve... Re­for­me pro­gra­ma i po­ku­ša­ji ras­te­re­će­nja uče­ni­ka od od­re­đe­nih sa­dr­ža­ja ne­ma­ju ta­ko­đe po­zi­tiv­no is­ho­di­šte.
Mo­že li se do­go­di­ti da ova glo­bal­na re­vo­lu­ci­ja uz­dr­ma ili po­ti­sne tra­di­ci­o­nal­ne for­me, me­to­de i sred­stva škol­skog obra­zo­va­nja? Pod­sje­ti­mo se uz ko­je smo se ste­pe­ni­ce pe­li da bi­smo sti­gli do kom­pju­te­ra, ta­ble­ta i pa­met­nih ta­bla.
Pod­sje­ti­mo se na po­lu­vje­kov­ni put od fla­ne­lo­gra­fa do pa­met­ne in­ter­ak­tiv­ne ta­ble. Pro­šle go­di­ne je u OŠ „Rat­ko Ža­rić“ u Nik­ši­ću sti­gla i pr­va in­ter­ak­tiv­na (di­gi­tal­na) ta­bla. Uči­te­lji­ca Du­šan­ka Vu­ji­čić se osmje­li­la da ot­poč­ne da eks­pe­ri­men­ti­še sa ovom di­gi­tal­nom ino­va­ci­jom. Do­sa­da­šnji rad ocje­nju­je po­zi­tiv­no: „Elek­tron­ska in­ter­ak­tiv­na ta­bla za­dr­ža­va sve oso­bi­ne kla­sič­ne ta­ble, ali pru­ža i do­sta do­dat­nih mo­guć­no­sti za ra­zno­vr­snost sa­dr­ža­ja, ve­ću ak­tiv­nost uče­ni­ka, bo­gat­stvo pre­zen­ta­ci­je, raz­vi­ja­nje di­gi­tal­nih vje­šti­na uče­ni­ka, za­in­te­re­so­va­nost i slič­no. Pod­ra­zu­mi­je­va se da na­stav­nik bu­de ob­u­čen da ko­ri­sti no­vu teh­no­lo­gi­ju (pro­gra­mi­ra­nje sa­dr­ža­ja, ko­ri­šće­nje po­sto­je­ćeg ma­te­ri­ja­la i ope­ra­tiv­ne vje­šti­ne) i da sve pri­la­go­di uz­ra­stu uče­ni­ka“. Dok sam po­sma­trao de­mon­stra­ci­ju na ta­bli (za ro­di­te­lje i za­in­te­re­so­va­ne) sje­tio sam se na­šeg pra­sta­rog fla­ne­lo­gra­fa – plat­na za li­je­plje­nje pa­pi­r­nih i slič­nih apli­ka­ci­ja. Taj prak­ti­čan „su­sret“ sa njim de­ša­vao se baš u ovoj ško­li dav­ne 1962. i 1963., dok smo bi­li đa­ci Uči­telj­ske ško­le. To je bi­la na­ša ogled­na ško­la, a vo­dio je ve­li­ki en­tu­zi­ja­sta i ugle­dan pe­da­go­ški rad­nik Vo­jin Bu­la­jić, ko­ji je pri­je do­la­ska na ovu funk­ci­ju, u ulo­zi na­stav­ni­ka OTO u Uči­telj­skoj ško­li, upra­vo nas pri­pre­mao ka­ko da sa­mi iz­gra­đu­je­mo na­stav­na sred­stva.
Fla­ne­lo­graf je po­ste­pe­no sklo­njen sa zi­da a mje­sto nje­ga su stu­pi­le raz­ne pro­jek­tiv­ne teh­ni­ke (di­ja­pro­jek­to­ri, gra­fo­sko­pi, na­stav­ni fil­mo­vi i vi­deo i sl.). Ino­va­ci­je su pra­ti­le i dru­ge obla­sti na­stav­nog pro­ce­sa (la­ba­ra­to­rij­ska na­sta­va i dr.). Sti­gli smo do no­vih iza­zo­va. Da li će di­gi­tal­na re­vo­lu­ci­ja uz­dr­ma­ti stu­bo­ve na­stav­nog ego­cen­tri­zma? Ho­će li no­va teh­no­lo­gi­ja ko­nač­no učvr­sti­ti ener­get­ski tok u tro­u­glu: na­stav­nik-teh­no­lo­gi­ja-uče­nik? Do­sa­da­šnji po­ku­ša­ji pro­mje­na (a la­nac teh­no­lo­ških ino­va­ci­ja je dug) uvi­jek su, na­kon po­čet­nog en­tu­zi­ja­zma, spla­šnja­va­li i vra­ća­li pro­ces u di­ja­du: na­stav­nik-uče­nik. Jed­no je si­gur­no, na­stav­nik upra­vlja teh­no­lo­gi­jom, da­je joj moć! Is­tak­nu­ti po­je­din­ci pro­me­tej­skog du­ha do­dat­no di­žu ener­gi­ju ma­se. No­vi iza­zo­vi su da­lje mje­sto ma­ter­njeg je­zi­ka i knji­žev­no­sti, dru­štve­nih na­u­ka i ulo­ge knji­ge ko­joj mno­go du­gu­je­mo. Pa­ra­lel­no, s pra­vom, ču­ju se upo­zo­re­nja: di­gi­tal­no, ali i „fi­zi­kal­no“ (sport­sko) kao rav­no­prav­no i oslo­ba­đa­ju­će od ma­gič­nog za­vo­đe­nja ra­znim pa­met­nim ča­ro­li­ja­ma i „mre­ža­ma“. Ima­mo do­volj­no ško­lo­va­nog ka­dra ko­ji mo­že da po­kre­ne svu na­šu mla­dež ka­ko u ško­li ta­ko i van ško­le. Pri­sut­na je ten­den­ci­ja da se fi­zič­ko vas­pi­ta­nje osi­ro­ma­šu­je u sa­dr­žaj­nom smi­slu (prak­tič­no), da se sa­le u ško­la­ma ko­mer­ci­ja­li­zu­ju, da se ak­ce­nat sta­vlja na rad sa ta­len­ti­ma. Fi­zič­ko ne mo­že ni­kom da sme­ta, a ko­rist je ne­iz­mjer­na! Fi­zič­ka kul­tu­ra, ma­sov­na, kao u sta­ra vre­me­na!